Večeras poslednji put u ovoj sezoni sviramo Figarovu ženidbu. Ja sviram u drugim violinama. Uvertiru smo svirali u Atini, ali aranžiranu za naš trio: violina, violončelo, klarinet. Bila je jedna od najslušanijih numera, probijala se kroz žamor prolaznika i rad motora koji su povremeno prolazili pored nas. Imala je magijsko dejstvo na ulici, ljudi su zastajali u pola rečenice, prekidali hod, prilazili da nas slušaju. Odjednom nije bilo bitno ni kuda su pošli, ni o čemu su razgovarali. Magija je delovala u oba smera, jer je i nama prijalo da vidimo kako se publika spontano okuplja. Da umem da napišem blog tako dobro kako sam napisao roman, sve bih ja to sada uspeo da vam dočaram u nekoliko rečenica. Ovako, ipak ćete za kompletan ugođaj morati da pročitate knjigu. A taman stižu i letnje vrućine.

Danas nije takva vrućina, ali sam ipak ručao samo salatu od paradajza i paprike, sa feta sirom i maslinama, začinjenu origanom. Uskoro krećem na predstavu. Proći ću Zmaj Jovinom ulicom. Ispred prodavnica ću nekoliko puta osetiti miris onih osveživača za vazduh koji će me podsetitimna slična mesta u Atini gde smo najradije stajali i svirali. Prskalice za vodu u baštama kafića podsetiće me na vodu iz klima-uređaja koja je kapljala po nama, što na vrućini uopšte nije bilo loše. Onda ću proći kroz ulicu Laze Telečkog u kojoj će me dočekati miris girosa, i to će me odmah podsetiti na restoran kod Bajraktarisa, koji se nalazi u ulici Mitropoleos, tačno na ćošku gde počinje trg Monastiraki. Taj odnos ergonomski nekako potpuno odgovara odnosu Trifkovićevog trga i ulice Laze Telečkog, naravno jedino ako se u tu magiju multiverzuma ubace i svi ostali neophodni mirisi koje smo već pomenuli. Onda ću stići do pozorišta, pa ćemo da zasviramo Figara. Dođite, biće nezaboravno. Mislim, dođite kad počne sledeća sezona, sad je već kasno da vas zovem za večeras. Veče će doći brzo. Doći će veče, počeće uvertira, još jednom će mi zamirisati na Atinu, a kasnije, u toku predstave, doći će i ona arija koju pevaju grofica i njena služavka, dok smišljaju malu podlu smicalicu protiv grofičinog nestašnog muža
koji je bacio oko na služavku: ona će mu napisati pisamce, kako ga večeras čeka u vrtu, u šumarku, na proplanku, u uzbudljivom mirisu borovine koju nosi vetar, a ostalo – pa to ne mora ni da mu kaže, to će ionako i sam razumeti, hehehe! A onda će mu njih dve tamo zajedno napraviti zasedu, da ga raskrinkaju.

Druge violine baš tu ariju uopšte ne sviraju, tako da ću i ja imati vremena za neku od svojih smicalica. Uzeću telefon, pronaći onu scenu iz filma Bekstvo iz Šošenka, gde Tim Robins pušta upravo tu ariju preko razglasa, tako da je čuju svi zatvorenici. Pojačaću zvuk maksimalno i spustiti telefon u metalno lonče za kafu, da se što bolje čuje monolog Morgana Frimana koji izgovara u tom trenutku:

„Nemam pojma o čemu su te dve italijanske dame pevale, a istina je da i ne želim da znam. Neke stvari je lepše prećutati. Želim da mislim kako su pevale o nečem tako lepom što i ne može da se iskaže rečima, i od čega srce zaboli. Ti glasovi su se dizali u takve visine o kojima se niko u ovom sivilu ne usuđuje ni da sanja. Kao da je neka čudesna ptica uletela u naš kavez i prosto istopila njegove zidove. I u jednom trenutku, najkraćem koji možete zamisliti, svaki čovek u Šošenku osetio se slobodnim.“

Da, neke stvari je bolje prećutati. Pošto mi se ne ide u samicu na nedelju dana, poslušaću taj mudri savet, pa tu svoju nameru ipak neću sprovesti u delo. Ili možda jednom i hoću? Pa ne znam, sad ćete morati da dođete i na svaku predstavu Figarove ženidbe da to proverite. To naravno, kad u našem pozorištu počne sledeća sezona, kad prođu letnje vrućine, i kad pročitate moju knjigu.