Ona, uprkos svoj podršci i svim emocijama koje prosto ferceraju iz publike, stoji tako, kao usamljena devojčica koja očekuje pomoć.

Pre par godina (mada, može biti da je već u pitanju jedno tri para godina!) svirao sam u našem simfonijskom orkestru na jednom od koncerata Amire Medunjanin, održanih na velikoj sceni SNP-a. Imam neke mnogo drage prijatelje koji su svaku priliku kada bih svirao sa Amirom koristili da me malo odmrze zbog te privilegije, jer, eto, opet nisu uspeli da dođu do karata. Mislim nešto, kada bi svi oni koji uživaju na njenim nastupima znali kakva tek divna atmosfera vlada na probama, nabavljali bi ulaznice i za njih. A ulaznica nikad dosta!

Ante Gelo, njena desna ruka, sedi na dva koraka od nje, svira gitaru i prati svaku njenu reč, pokret, glas i suzu. I onda, na koncertu, kad se aplauz stišao posle jedne izvedene numere, ona jednog trenutka zastane, žmirkajući pod reflektorima prošara pogledom po celoj sali, u kojoj je naravno mrkli mrak, okrene se prema njemu i kaže: – Ja se sad izvinjavam ako slučajno kršim neki protokol…???… Na to se Ante nasmeši, zavrti glavom i šapne joj tako da je cela sala čula: – Kršiš protokol, joooj, sve vrijeme ga kršiš!… Počinje smeh, ali onaj, začinjen čistom ljubavlju. A ona nastavlja: – Ali, da li bi moglo neko svjetlo na publiku, ja uopšte nikog ne vidim, kao da ne pjevam živim ljudima? Molim vas! Tamo? Režija? Ima li nekoga? Naravno, tamo nema nikoga. Momci su još na početku koncerta namestili svetlo i verovatno otišli na pivo. Ona, uprkos svoj podršci i svim emocijama koje prosto ferceraju iz publike, stoji tako, kao usamljena devojčica koja očekuje pomoć.

I tu se dešava spontano čudo: ljudi u publici vade mobilne telefone, uključuju lampice i osvetljavaju svoja lica. Njišu se pod svetlima koja izdaleka igraju kao zvezde od kojih se polako formiraju sazvežđa. Sad ona počinje da se smeje, šalje im poljupce, i koncert se nastavlja u mnogo prisnijoj atmosferi. To su uvek prelepi trenuci u kojima treba znati uživati: kada se na koncertu stvori raspoloženje kao da prisustvujemo uličnom performansu, ili kada, prilikom uličnog performansa iznenada osetimo kako nas je izvođač pravo sa ulice prebacio u koncertnu salu, a da to nismo ni primetili. Jedan pokret, reč, ton, dosetka ponekad su dovoljni da pokrenu i ustalasaju energiju. Na ulici, to je onaj trenutak kada vidimo da prodavačice iz obližnjih prodavnica za vreme naše svirke počinju pažljivo da spuštaju šoljice sa kafom na tacnu, pazeći da im ne zazveče.