Veoma je zanimljiv bio nastanak, i naročito ostanak naziva mog prvog romana Kao na leđima delfina. Naime, baš u vreme dok sam doživljaje sa našeg muziciranja na ulicama Atine počinjao da stavljam na papir, čitao sam Srpsku trilogiju, od Stevana Jakovljevića. Tačnije, ono poglavlje pod nazivom Na leđima ježa. Najhrabriji srpski dobrovoljci, na najistaknutijem i najopasnijem položaju fronta. Želeći da između redova nekako naglasim našu ličnu senzaciju sa kojom smo doživljavali sve epske umetničke nedaće kroz koje smo prolazili, a da istovremeno stavim do znanja koliko je sve ono što nam se dešavalo bilo u stvari jedno prelepo, romantično iskustvo, vredno najlepših sećanja, odlučio sam se za leđa neke elegantnije, udobnije i inteligentnije životinje, pa sam svoj roman nazvao Na leđima delfina.

No, kako to već obično biva, tek kasnije sam otkrio da je hrvatski pisac Slavko Kolar, još sedamdesetih godina napisao jedan dečački avanturistički roman identičnog naslova. Nikako mi nije bilo jasno kako je za sve ove decenije, pored svih Hajduka, Družbi Pere Kvržice, Družina Sinji galeb, Malih pirata, Magarećih godina i Ratova dugmića, upravo taj naslov uspeo da mi promakne. Na brzinu mi je pao na pamet radni naslov – Za šaku drahama! – ali sam ga srećom odmah odbacio, a morao sam da ga odbacim između ostalog zbog toga što je recenzija već bila napisana, i što se u njoj kao osnovni lajt-motiv koristi upravo paralela između naših nepredvidivih umetničkih doživljaja, i onoga što se dešavalo čuvenom antičkom sviraču Arionu, koga su od gusara spasli delfini. Naslov sam dakle morao pod hitno da promenim, ali minimalno, i onda mi je samo preostalo da na njegov početak dodam jedno Kao.

Sa mojim drugim romanom ispravio sam neke stare greške, i verovatno napravio gomilu novih, koje ću tek kasnije početi da shvatam. Ipak, dajući mu ime – „Tebi napokon“ – odmah sam ga upisao u pretraživač, da proverim postoji li već negde identičan naziv. Ne postoji. Moj drugi roman, dakle, zove se Tebi napokon, i uskoro će biti završen. Koliko do juče, umesto zove se, govorio sam zvaće se. Međutim, sada, dok gledam poslednje poglavlje kako mi se u vidu froncli, fragmenata, započetih nedorečenica, reminiscencija sa kojima se neumoljivo rvem, kao i podsećanja na sve likove, događaje, misli i već ispričane priče koje na kraju treba pomenuti još jednom i uvezati ih poput džaka kukuruza, dovoljno pažljivo da se ne izgužvaju, i dovoljno snažno da mi se ceo taj džak ne raspe u krilo, ne dočekavši ni da dođe do ruku čitalaca, iz davno prošlog vremena „zvaće se“ (da, to je davno prošlobuduće vreme! – ono se koristi kada o nečemu što još ne postoji govorimo u periodu nastajanja kao da već postoji, i to vreme nema nikakve veze sa gramatičkim vremenima!), polako ali sigurno počinje da se pretvara u sadašnje vreme, i da se zaista zove! Okrećem ga kao Rubikovu kocku, čiji se dodir može osetiti samo jagodicama prstiju, a ne sme se okretati ničim drugim sem sećanjem. Roman Tebi napokon takođe je autobiografskog karaktera, samo što je otprilike duplo duži nego prvi, i zahvata dosta duži vremenski period. I nije slučajno što pominjem Rubikovu kocku, koju je konstruisao jedan Mađar. Jedan poveći deo romana dešava se u Budimpešti, mom prvom gradu ženskog roda, kako sam je u svom prvom romanu već nekoliko puta pomenuo. Očigledno, njena operetska ljubomora nije mi dozvolila da je samo usput pomenem, i zahtevala je mnogo više pažnje, prostora i mog angažovanja. Sve ono što joj, ruku na srce, istinski i pripada.

Postoje ljubavi na prvi pogled, ali postoje i ljubavi na prvi prezir. A ja sam, kao sasvim malo dete, mađarski jezik izuzetno prezirao. To je bila jedna od mojih dečjih bolesti. Svaku od naših dragih starica iz komšiluka uvek sam rado dočekivao kad nam se pojave na pragu, uvek smo imali o čemu da progovorimo, i sve bi bilo savršeno dok one međusobno ne bi počele da govore na mađarskom. Onda bih odmah viknuo: – Teto! Jesam ti rekao da u mojoj kući ne govoriš KOJAŠTA! Teta je, inače, bila jedna divna žena – i usput, gazdarica u čijoj smo kući stanovali u Somboru. Tako je klasična priča o Divljima koji su došli da oteraju Pitome našla način da sebi prokrči put u jednom malom zatvorenom univerzumu, omeđanom velikom starom drvenom kapijom u ozidanom portalu, iza kojeg se pružalo veliko dvorište popločano blago ustalasalim flasterom od cigala, vrt i stari orah u sredini. Srećom, Teta nam nikad nije zamerala i živeli smo divno kod nje, a ja sam vremenom naučio da se obuzdavam, i da svoj revolt iskazujem jedino tako što bih otišao u drugu sobu i tamo sebi u bradu imitirao Tetine komšinice – Njaaa-njanja, tara – TEreeere, tiii-ra TAraaaara, njaaanja, taaarara!…

No, kako naš narod kaže, karma iz a bič! I, eto mene, petnaest godina kasnije u Budimpešti, na studijama muzike! Stanujem kod mog ujaka, jer, svaki mladi istraživač mora da ima svog Ujaka, pomalo ekscentričnog mentora, avanturistu i profesora, da ga povede na Putovanje u središte (mađarske) zemlje. Ispisuje mi abecedu, uči me kako se svako slovo izgovara, a meni sve one tačkice, crtice iznad samoglasnika i udvojeni diftonzi izgledaju kao komadići izlupanog raznobojnog stakla ulivenog u betonsku ivicu lingvističkog zida kojeg pokušavam da preskočim. Tih prvih meseci isekao sam se o njih, ko burek za ovde, pravio gomilu grešaka, zasmejavao okolinu svojim akrobatskim pokušajima da nešto objasnim, ali su ljudi sa kojima sam dolazio u kontakt ipak pokazivali neverovatno strpljenje i predusretljivost koja mi je bila izuzetno potrebna. Jedan deo mog romana Tebi napokon govori i o tim godinama. Donosim vam ovde jedan delić, takoreći samo jedan mali „Tizer za trejler“:

Ogromne količine vremena provodio sam slušajući muzičke primere našeg profesora istorije muzike, Feldeša, dešifrujući tekstove u skriptama. Ponekad je bilo užasno da se uopšte nakanim i započnem. Onda bih toliko utonuo u njih, da bi me mrzelo da izlazim na ulicu. Dvaput nedeljno odlazio sam na obavezno plivanje na Margitino ostrvo. Plivali smo i zimi i leti u otvorenom bazenom sa termalnom vodom. Pešačio sam kad god mogu, da nadoknadim to sedenje i lebdenje iznad površine Zemlje koja se rotirala bez mene, sa svim živim i neživim na njoj. Sedeo sam u fotelji okružen beleškama, kasetama, papirima. Slušao Hendlov Izrael u Egiptu, šarajući prstom po stolu i olovkom po svesci, slušajući sve što se kuvalo u ekspres-loncu moje glave zaptivene slušalicama. Pratio, numeru po numeru, sve boleštine i nevolje koje su udarile Egipat, Nil pretvoren u krv, pošast skakavaca, kišu žaba, zemlju utonulu u tamu, lepru, pomor stoke, ognjeni stub, prelaz preko Crvenog mora, slušao ih sliku po sliku, oduševljen Hendlovim pristupom i tumačenjem događaja, kao i Feldešovim oduševljenjem sa kojim nam je sugerisao na šta da obratimo posebnu pažnju. U takvim trenucima, satima, noćima, bio sam sasvim nedodirljiv, vakumiran, zaštićen od svih spoljnih uticaja, od gradske buke, vrućine, kiše, gradonosnih prolećnih oluja, pomora dunavske ribe usled povremenih industrijskih narušavanja ekosistema. Slušao sam oratorijum Izrael u Egiptu, dok se oratorijum Sovjetski savez u Mađarskoj upravo u to vreme bližio svom izdisaju. Nisam sebi mogao da dozvolim da se baš toliko uspavam, i da propustim tako zanimljiva poglavlja u istoriji Mađarske koja su se upravo u to vreme odvijala. Imao sam priliku da živim u Mađarskoj baš u vreme smena epoha. Taman sam bio zapamtio nazive nekih od ulica i trgova, a ti nazivi su odjednom počeli da se menjaju.

Gledajući kako Trg sedmog novembra odjednom ponovo dobija svoje staro ime – Oktogon, i kako na ulici viđam sve manje ruskih vojnika, sa nelagodom sam se setio kako me je majka vodila u somborsku bolnicu na ORL preglede kod našeg dragog prijatelja, doktora Petera, koji me je gomilu puta preglédao, i onda joj rekao: – Znate, gospođa-Bebo, vaš sin ima neku zanimljivu kombinaciju hroničnog bronhitisa i upale sinusa. Dok ne izlečimo jedno, ne možemo da izlečimo ni ono drugo. Ali te dve bolesti nekako, same jedna drugu sprečavaju da se razviju. Ja bih mu odstranio samo treći krajnik, a ova dva mu ipak ne bih dirao, dobro će mu doći kao zaštita. Znate, on se nekako na te svoje bolesti navikao – kao Mađari na Ruse! Sada, u Pešti, često sam se sećao njegovih reči, plašeći se da je to poređenje bilo sasvim… tačno! I da će i moje bolesti, gledajući vrlo loš primer koji su im Mađari davali, početi da se dižu na proteste, ustanke i kontrarevolucije protiv mene, svog domaćina! Stalno sam kalkulisao i igrao neki madžarsko-ruski rulet, a usput oprezno balansirao i stavljao žetone na suprotna polja. Osluškivao sam svoje telo i znake koje mi je slalo. Sve je bilo u redu. Čuvao sam se, išao redovno na plivanje, ali sam usput pazio da se ne prehladim. Išao sam na protestne mitinge ispred Parlamenta, tačno na mestu gde su đubrad iz državne bezbednosti pedeset i šeste pucala sa okolnih krovova iz mitraljeza na okupljen narod – ali sam ipak gledao da budem u nekom mrtvom uglu, za slučaj da se istorija ponovi. Uvek sam govorio da je bolje mrtav ugao, nego mrtav demonstrant. Na ogromnom skupu na Trgu heroja, kad je rehabilitovan Imre Nađ, i kad mu je organizovan ponovljeni, svečani pogreb, uz molitvu i himnu Bože, blagoslovi Mađara, tačno na dan kada je trideset i jednu godinu ranije na podmuklom tajnom procesu osuđen na smrt i ubijen, ja sam sa mojim društvom iz razreda sedeo na samom spomeniku, tamo, baš pored onih sedam mađarskih vladara – ali sam ipak gledao da sednem negde ispod dupeta Arpadovog konja, gde bi i metak i kamera malo teže mogli da me pronađu. Imao sam privilegiju koju samo stranci imaju, da me se previranja u narodu u kojem živim ne tiču direktno, ali da ipak pomalo u njima mogu da učestvujem.

Pošto mi je trebala neka dodatna zarada, otišao sam i ponudio se da sviram u tek formiranom Omladinskom simfonijskom orkestru. Kasnije je promenio ime u Dohnányi Ernő Symphony Orchestra (Dohnanji Erne, po naški!). Upoznao sam na akademiji Gabora Holerunga, njihovog novog dirigenta, saznao da im i te kako treba violina, a onda sam ga pitao gde se održavaju probe. – E, to ti se neće svideti – rekao mi je – Ima da se naputuješ, probe se održavaju tamo negde, na kurcu Smrti! – Gde??? – pitao sam ga, misleći da nešto nisam dobro razumeo, a na to su svi i u kancelariji počeli da se smeju. I tako sam prvi put čuo izraz koji znači jako daleko, a koji obično označava najudaljeniju periferiju. No, na moju veliku radost, ispostavilo se da su probe imali u jednoj hali baš u Budafoku, u industrijskoj zoni, nekih petsto metara od mog stana. – Odlično! – rekao sam – Ja sam sebe baš od pre dva meseca reinkarnirao, i postao u ovom životu jedna… stidljiva vaška! – i sada upravo stanujem tamo, na… na mestu koje pomenuste! To je kod mene u komšiluku! I kad čujete da tamo… tamo iz one… zone industrije, kako može da se čuje stalno ono hučanje, to se ne čuje buka iz fabrike – to se čuje kako se Smrt češe zbog mene. I urla od svraba. I pokušava da se reši moje prisutnosti! – prihvatio sam Gaborov ležerni ton, i odmah bio primljen u orkestar. Uz opšti smehotres prisutnih.

Gabor se pokazao kao izvrstan dirigent, i koliko mi je poznato, još uvek vodi taj orkestar, sve uspešnije i bolje. Najviše su mi prijali naši tematski koncerti u koncertnoj dvorani Vigado. Prvo ceo orkestar sedne na mesta. Onda se maestro Gabor okrene prema publici i održi im uvodno predavanje o kompoziciji Žar-ptica. Ozbiljno akademsko predavanje, probranih reči. Elokventan, pristojan i razumljiv svakom, i on je verovatno bio Feldešova škola. Prošeta publiku po mitologiji i simbolici, objasni im na šta da obrate pažnju, i sve to začini sa nekoliko mesta koje povremeno odsviramo. Onda im svima poželi ugodno putovanje po čudesnoj muzici, okrene se prema nama i započne koncert. Jako je inspirativan i na probama, ali te detalje publika nažalost nikad nije imala prilike da vidi. Omiljena rečenica mu je bila: „Deco, ne razumem! Ko je taj idiot bolesnoga uma što stalno nešto baljezga dok ja govorim!?“ – istovremeno iskrivi usta, ukezeči zube i počne da mlati glavom levo-desno, poput pobesnelog hrčka koga su uhvatili za krzno na potiljku i izvukli iz jame.

Iz nekog razloga, jednom smo nekoliko orkestarskih proba umesto na uobičajenom mestu, imali na drugom kraju grada, u nekom Domu Partije. Bila je zima, rano se smrkavalo, bio sam u nekom gradskom autobusu, sam i podivljao. Svaki put kad bih se u Pešti našao na nekom nepoznatom mestu, ja bih ponovo proživljavao čitavu genezu mog dolaska u nove neznane krajeve, kao da započinjem novi mikroživot mog života u inostranstvu. Ti momenti krize su bivali sve kraći, ali mi je uvek bilo potrebno da samo na trenutak vidim neku poznatu raskrsnicu, zgradu, spomenik, poznat broj na tramvaju sa kojim se mimoilazim, koliko da nacrtam mapu i shvatim gde sam. Sada ničega nije bilo osim tog autobusa na nekoj okretnici, sa par putnika koji su čekali vreme polaska. Ušao sam i zamolio vozača da mi kaže na kojoj stanici da siđem da bih stigao do cilja. Nije bio siguran, pa je pitao kolegu koji je ušao par minuta kasnije gde se nalazi taj Dom Partije. – Dom Partije? Nemam pojma, kume! … A i ne zanima me. Uopšte! – rekao je, prigušeno, oprezno, a veoma jasno iznosivši svoje mišljenje. Gledao sam ih. Izgledali su kao senke, kao glasnici iz podzemlja koji svojim gospodarima prenose vesti o zbivanjima gore, na zemlji, pa usput malo zastali da predahnu. Gledao sam ih iz mraka autobusa kako u žućkastom svetlu iznad vozača izvode pravu kamernu predstavu o skoroj propasti komunizma. Osećale su se, poput mirisa su se osećale promene raspoloženja u narodu. Tikva samo što nije pukla. Narod je bio decenijama ponižavan i duboko ogorčen.

Feldeš nam je pričao neverovatne priče iz doba komunjarskog lova na veštice. O nekom uglednom profesoru koji je putovao u Beč, odakle je hteo da skupi građu sa svoju disertaciju. Granični policajci, ograničenih umova sa graničnim poremećajem ličnosti, odmah su, čuvši reč disertacija, razumeli da on želi da emigrira i postane disident – i čovek je završio u zatvoru pre nego što je shvatio šta se dešava! Pričao nam je groteskne crtice iz života one nakaze od Rakošija. Kako je peštanska radio-stanica jednom prilikom prenosila i snimala govor tog ljudskog deformiteta. Usred govora traka je pukla. Prelazila je i dalje preko glave magnetofona koji je snimao, ali se više nije namotavala na onu drugu rolnu. Onda je, u užasu koji je nastao, kolonija malih ljudi koji žive u radiju formirala živi lanac i besomučno vukla onu traku po prostorijama radija, pa niz stepenište, pa na ulicu! – jer bi ih sve poslali na robiju da govor druga Rakošija nije bio sačuvan. Drug Rakoši je posle zglajzao pedeset i šeste, kad su ga ekspedovali u Sovjetski savez, odakle se nikad nije ni vratio. Mogao je posle i da se vrati, samo mu je bilo zabranjeno da se ikad više bavi politikom. A za takve ljude to je gore od smrti. I onda, kad su konačno jednog lepog dana, početkom sedamdesetih, đavoli-ložači tamo u paklu imali pune ruke posla, sumpora, katrana i borovih cepanica, da ga dočekaju na zasluženi spa-tretman, jedna tadašnja urednica radio-programa, koja je vrlo dobro pamtila onaj događaj, odlučila je na svoju ruku da tu vest proprati jednom… hm… prigodnom muzičkom numerom – rekao je i pustio nam jednu prelepu orkestarsku sekvencu. Bila mi je odnekud poznata. Ekstremno svečana, veoma primerena trenutku, prepuna uzvišene tuge i neke nebeske ganutosti. Otkosi dugih, zadržanih tonova koje su violončela kao drvenim vilama sakupljala sa grešne zemlje, pretvarala ih u čistu molitvu i bacala visoko u nebo. Pa postojalo to nebo, ili ne. – E, da! – nastavio je Feldeš – ovo je ona pustila u program! A mi, deco, mi upućeni, oduševljeno smo likovali nad tim činom njene hrabrosti. Ova muzika, znate, to je… AHA, vidim, neki su je prepoznali pa se smeškaju, bravo! – upravo ste zaslužili ocenu više na ispitu! – ova muzika ide u operi Toska. U trenutku kada Toska nasamo ubije Skarpiju, glavnog zlikovca i upravnika policije, večito okruženog njegovim uhodama i špijunima. – A pred njim je drhtao ceo Rim! – kaže ona odmah pošto se ova orkestarska numera završi, likujući nad njegovim telom. Samo, ni ondašnja cenzura nije bila na intelektualnom nivou Radio-Mileve: neko od drugova je dobro prepoznao o čemu se radi, prijavio ženu, i jedva se izvukla! Srećom! Uz veliko zalaganje svojih kolega, i priču da Rakoši već odavno nije važio za sveca. Meni sad deco, ta vremena deluju nekako nostalgično. To, da vladajuća klasa, da neki naš tadašnji Skarpija uopšte ima takav kadar među svojim uhodama, koji bi registrovao takvu provokaciju. Opšte obrazovanje nam se u međuvremenu toliko srozalo, da bi muzički urednik koji bi nekog današnjeg diktatora ispratio ovom numerom, sada verovatno bio nagrađen za izbor muzike! Niko je ne bi prepoznao, niko ne bi ni shvatio poentu, svi bi samo pričali kako je muzika bila predivna, i kako su se rasplakali. I ta nagrada bi ga dotukla, gore od bilo kakve kazne.

– Ali srećom! – nastavio je, istovremeno vrteći traku magnetofona, menjajući slajdove na projektoru, brišući znoj i nameštajući naočari. – Srećom, ako ova traka pukne, neće se desiti ništa dramatično. Samo će nam propasti ovaj čas, ali niko neće robijati.“