Znate one objave kojima nas zasipaju već godinama. Ono, serija od pet-šest fotografija, pa ispod njih komentari: Kako moji prijatelji doživljavaju moj posao (na fotografiji nasmešen lik sa knjigom u ruci sedi na proplanku, okružen decom i jaganjcima); Kako moji roditelji doživljavaju moj posao (Mojsije sa uzdignutim štapom provodi narod između zidova razdvojenog Crvenog mora); Kako ja doživljavam svoj posao (jadnik u bukagijama, okovan na stubu srama daskama kroz koje mu vire ruke i glava, i svi ga gađaju trulim povrćem); i onda, kako moj posao zaista izgleda (nastavnik koji pokušava da drži čas, i održi mir na času). Tako nekako. Menja se perspektiva.

Kada zbog ulične svirke provedete dvadeset četiri sata u atinskom zatvoru i ništa vam se suštinski loše ne dogodi, možete da otresete prašinu sa sebe i nastavite dalje, kao da se ništa nije dogodilo. Ili možete, kao neko, ko svemu pridaje mnogo veći značaj, da sednete i o tome napišete roman. Ili, da budem precizniji: da ta dva trenutka – kada vas hapse zbog sviranja na ulici (dok vam ništa nije jasno i sve doživljavate kao neku šalu), i onaj kada vas sutradan puste uz izvinjenje, prosto iskoristite kao zavesu koja se diže i spušta na kraju predstave, kao korice knjige, kao uvodnu muziku i end credits na kraju filma, a u međuvremenu, između ta dva trenutka odmotate čitavu bujicu doživljaja, utisaka, emocija i uspomena koje ste, malo svesno a malo nesvesno skupljali tokom dve godine dolaženja u Atinu.

Termin koji rado koristim i pominjem nazvao sam – mikrovečnost. To su oni događaji i uspomene koje kao da nam se nikad nisu završile, u koje uvek ponovo možemo da se vratimo i otkrijemo im neki novi aspekt i smisao. U tome uvek ima malo preterivanja, ponekad epskog, ponekad lirskog. I malo od onog zabrinuto-nonšalantnog odnosa prema životu koji nas je počastio nekim neočekivanim iskustvom, kada samo na momenat shvatamo ili naslućujemo čega smo mi sve u životu pošteđeni, a da to i ne znamo.

Onog preteranog pridavanja značaja, onoga kada, u filmu Top Secret, uz pratnju neke zlokobne muzike koja dočarava dah i protok vremena, Val Kilmer sedi u zatvoru i udara kredom već dvadesetu crtu na zidu, pa onda, videvši na vratima svog menadžera, kaže:
– Hvala Bogu što si došao, čekam te već dvadeset minuta!

I ja imam svog menadžera. Moj menadžer Đura recimo, uporno me tera da pišem blogove, zanimljive dodatke, izbačene scene, detalje kako se snimalo, kako se pisalo, kako se stvaralo, sve one sitnice koje sam zaboravio, ili su mi izbledele u sećanju, ili su mi poslužile samo kao šipovi koje sam pozabijao u rastresito tlo svojih sećanja i uspomena, bez kojih bi mi se ona rasula, isprala i pomešala sa svakodnevicom, kao što se, u poroznim, šupljikavim stenama ispod jezera Vuljagmeni na periferiji Atine, slana voda iz Egejskog mora meša sa izvorima mineralne lekovite vode.

Doduše, ja toliko dugo nisam bio u Atini, da bi mi u stvari i trebalo jedno novo putovanje koje bi malo promućkalo i mene i taj, sada već hermetički zatvoren, samoodrživi svet koji se odvija između korica jedne knjige. Neki od mojih prijatelja čitali su je mesecima, jer su tako više uživali u njoj. Stvar perspektive. Dvadeset dana ili dvadeset minuta, sve zavisi.

Dirigent našeg orkestra SNP-a, Aleksandar Kojić, oduševljeno je izrazio želju da dođe do nje, čim je čuo da sam je napisao. Njegovi komentari i paralele koje je na probama povlačio između muzike, književnosti i drame uvek su svedočili o širokom obrazovanju i radoznalom duhu. Nije žurio da je pročita. Tačnije, knjiga je prvo čekala mesecima da je se lati, a onda ju je pojeo za dva dana.

Jednom, dok smo spremali Karminu Buranu, u proširenom sastavu (učestvovali su i članovi Vojnog simfonijskog orkestra Stanislav Binički iz Beograda), za vreme pauze, pozvao me je za svoj dirigentski pult, gde smo svega petnaestak minuta razgovarali. Upravo ta činjenica, da sedimo pred orkestrom koji se okuplja, da nam je vreme svedeno na minute, da nastavak probe samo što nije počeo, dao je celom razgovoru onu blagu, svedenu lepotu jednog trenutka večnosti.

Stigao je između ostalog da mi kaže da je sve vreme osećao kako su se u mom romanu nastanile bar tri knjige i mnogo materijala koje upravo ta ograničenost vremena i prostora sprečava da odu u hipertrofiju, a istovremeno, njihove nagoveštaje čini jasnijim, prisnijim i punim čežnje i volje za životom, kao što prilikom razgovora sa nekom dragom osobom imamo najviše toga da kažemo onog časa kad čujemo signal da telekartica samo što se nije ispraznila.

Onda se začulo neko kršenje iz dubine sale, i neko je uzviknuo: – Pade žena! Tog trenutka smo prekinuli razgovor i kartica kao da se naprasno ispraznila, a onda se ispostavilo da nikakve opasnosti nije ni bilo: jedna stolica se bila srušila sa praktikabla koji je neko pomerio, a taj poklič – pade žena! – to je interna šala, sleng koji koriste članovi orkestra Binički kad god se tako nešto desi. Zaista, razmrda um, i ruši monotoniju.

Pa, evo jedne od tih apokrifnih crtica, tih izbačenih scena koje nisu ušle u finalnu verziju romana, ali su, zahvaljujući suptilnim, taktičnim i vrlo upornim zalaganjima mog menadžera Đure uspele da, onako pesnički, propesniče sebi put na ovo mesto, koliko da budu primećene.

Već tamo, u pritvoru, u najmračnijem delu noći, u situaciji u kojoj mašta raspaljuje baklje po hodnicima i lagumima tamnice pune sive memle od kamena, sinđira, guja i akrepa, gde rimovani deseterac više nije izražajno sredstvo već nasušna potreba za zazivanjem predaka, počeo sam da pišem pismo, tačnije pesmu, jednom svom starom prijatelju, pesniku i borcu, i nazvao je jednostavno:

Starina Petar i vitez Jova

Vino piju do dva pobratima
(sad mi ovde treba neka rima)
Starac Petre i Jova viteže,
vino piju, kraj njih sablje leže.
Kad se Jova malo ponačini,
on govori čestitoj starini:
„Da ti ne bih ja lekciju dav’o,
kazuj pravo, tako bio zdravo,
što se meni ti ne javljaš, pobro,
zbog tebe sam skoro bostan obro.
Otkad ono ode u Atinu
nemam s kim da uživam u vinu.
U daljinsku zemlju otkad ode
u meni se silne borbe vode,
a pošto se ni ne javljaš brate,
ja od muke zaboravljam kate,
vitim kopljem ne pogađam metu
nit obaram sokola u letu,
ne znam više ni topuz da držim
toliko se u brigama pržim.
Stadoše me saletati misli
da su tebe neki jadi stisli,
da se tamo, kraj Egejskog mora
dešavaju stradanja najgora.
Možda su te u pirejskoj luci
opljačkali silni morski vuci,
il’ se tobom, tamo kraj Glifade,
pederi sa Mikonosa slade.
Možda su ti naplatili taksu
što si opet švercovo metaksu,
ili te je, dođe mi da plačem,
neki Grče dohvatio mačem???
Te ja uzeh moga konja-ždrala,
i pokupih pola arsenala,
da potražim, požurih van sebe,
makar ono što osta od tebe.
Na granicu grčku kada stigoh,
nazvah Boga, pogled smelo digoh,
sve misleći, mi smo ista vera,
gledati me neće kao kera.
A na meni opreme sto kila,
ono ne bi digo ni gorila:
s konja vire cevi mini-gana,
za konjem se prosipa džebana,
šurikena pune su mi ruke,
na leđima dve male bazuke,
mikro-uzi, što sitno rešeta,
pod miškom mi landara bereta,
džepovi mi puni ručnih bombi,
oči su mi ko što ima zombi.
Kad me takvog ugledali Grci,
odmah su im osedeli brci,
pa cičeći, da ti duša svene,
povadiše heklere na mene,
na kraju mi, kao da sam stoka,
posred usta uvališe gloka!
Srce poče snažno da mi lupa,
zar se tako sa gostom postupa,
zar vekovnog bratstva nema više,
joj ništaci, crno vam se piše!
Odgurnem ih, ko da su od slame,
nekom odbih bubreg, nekom rame,
pa potegnem uzi i beretu,
od zaptija napravih paštetu
i na jug se zaputih kroz Grčku.
E, od tad mi udaraju zvrčku,
i od tada, kraj busije svake,
gazio sam konje i junake.
Sad sam slavan ko Husein Sadam,
svi bi da me vide kako padam!
Čini mi se, baš je svakom stalo
da me sabljom pročačka bar malo.
Od Soluna, sve do Katerine
zbog mene se na sve strane gine,
od Larise, pa do Maratona
olova sam ispuco pet tona,
toliko sam puta nekog mlatno
da mi čisto dođe neprijatno,
bez krivice tako sam ispašt’o
da se nekad prosto pitam – zašto!?
Kad izbih na Likavitos-brdo,
stegoh uzdu svome konju tvrdo,
u grudima daha mi nestade
od slike ne koju pogled pade,
jer preda mnom, gledana s visina
ležala je čitava Atina.
Pravo napred, u svojoj visini,
Partenon se beli u daljini,
elegantan, ko visoke štikle,
lično ga je zidao Perikle.
Iza njega, proverih uz mapu,
ležalo je brdo Filopapu,
zatim more, kao dete čedno,
spajalo se sa nebom u jedno.
Kad osetih život kako diše,
nisam hteo da se tučem više,
već se mirno spustih pod Akropolj,
ne praveći više strv i pokolj.
Tu u ovu tavernicu zađem,
pa u hladu dobro mesto nađem.
I baš tad na vrata neko hrupi,
snažno rukom po astalu lupi,
mehandžiji viknu – Parakalo,
ena giros, ke bira megalo!
Tad uz roštilj, kroz oblake dima
ja poznadoh svoga pobratima!“
Petar sedi, prekrstio krake,
Violinu baca u oblake,
Dočekuje u bijele ruke,
Na Jovine odgovara muke:
„Evo ima tri nedelje dana
kako mi je giros glavna hrana.
Na grčke sam navikao gore,
bolje brate, neg na moje dvore.
Jer ja čuvam druma kroz Atinu,
sačekujem svu gospodu finu,
pak im sviram Mocarta i Baha,
dok im duša ne vrisne od straha.
Oni mole, nemoj brate, strah me!
a ja ćutim i otimam drahme.
Na dan uzmem tri tovara blaga,
takvog Grčka još ne vide vraga.
Kad padosmo, ko iz vedra neba,
svi ostali ostaše bez hleba.
Gitaristi i pusti gajdaši,
harmoništak i jadni verglaši,
i Cigusi što pište u frule,
pored nas su negativne nule.
Ni zaptije ništa nam ne mogu,
ne valjamo ni piće ni drogu,
u srcima jeza im se stvara
kad pred nama vide hrpu para.
Oni prođu i malo se dure,
al ne smeju ipak da nas jure,
jerbo znaju, bude li belaja,
razbiće ih podivljala raja!
Na Sintagmi, ispred Parlamenta,
gde se skuplja svetska bulumenta,
ne zanima nikog smena straže,
svi zabavu druge vrste traže,
okupljeni uko nas u miru,
svi slušaju Karmen-uvertiru.
Na pijaci, uz Monastiraki,
gde se peku kebab i suvlaki,
okupljeni svet u čudu zvera
i divi se zvucima Bolera,
a ponekad plače u po’ glasa
uz Adađo, staroga Tomasa.
Svi delovi grada za nas znaju,
i svuda nas lepo dočekaju.
Od elite, do uličnih pasa,
oko nas je stalno neka masa.
Zato, brate, ne brini za mene,
jedini nam problem prave žene,
kad nas vidi, svaka cura grčka,
samo padne, opali je srčka!