”Bila jednom jedna Ljuba. Sada ih ima deset”

To je pisalo na programu njihovog prvog koncerta, održanog u proleće devedeset četvrte u svečanoj sali Zmaj Jovine gimnazije. Ljuba je bila kuma mojim roditeljima na venčanju. Poznanstvo moje majke i nje datira iz davnih dana njihovog zajedničkog pevanja, dirigovanja horovima, učestvovanjima na horskim svečanostima u Šapcu, Somboru, Novom Sadu, Bečeju, Rumi i ko zna sve gde, kao i mnogobrojnih druženja i andegdota koje su ih pratile. Ljuba je devedeset i druge otišla u penziju, koja joj je nažalost trajala nepuna dva meseca.

Sećam se govora pročitanog na njenoj sahrani koji je počinjao rečenicom ”Draga profesorice, dogovor je bio da odete samo u penziju, a i taj rastanak nam je bio tužan”. Dve godine kasnije, njena ćerka Teodora okupila je deset devojaka, Ljubinih bivših učenica i horskih pevača, i sa njima osnovala žensku pevačku grupu – Ljube. Na prvom koncertu uglavnom su se pevale pesme iz filma Cigani lete u nebo, pa se bina šarenila od haljina i marama u crnim, crvenim, zelenim, plavim i kašmirskim tonovima, a cela sala se šarenila od njihove pesme.

Narednih godina proširivale su svoj repertoar, broj članova i sastav, dodavajući i ponekog muškog člana ekipe. Dvehiljadite godine izveo sam na koncertu u Sinagogi prvi put sa njima pesmu “Prince Ali”, u sopstvenom aranžmanu. Tek narednih godina su mi priznavale koliko su me mrzele dok su ga uvežbavale, jer sam ih, pišući ga, tretirao kao instrumente a ne kao pevače, zbog čega je pojedine tonove i deonice bilo veoma nezgodno uhvatiti i otpevati. No, sve to se uopšte ne čuje u izvođenju, a ostalo je samo uživanje u pevanju. Stara je izreka da se samo lepe stvari pamte, privilegija je kada te lepe stvari mogu ne samo da se pamte, već i da se otpevaju.