Snimalo se u nekom studiju u Savskoj ulici. I dan-danas kada prolazim kroz nju setim se tog susreta i snimanja.

Istorijat ove pesme nažalost ne poznajem, jer sam Marinu video samo jednom, i to kroz staklo u studiju koje deli salu za snimanje od miks-pulta, kroz koje smo joj mahali i slali poljupce, dok se ona smejala uzdignutih palčeva, pokazujući oduševljenje načinom na koji smo otpevali smele i maštovito napisane prateće vokale koje je u Jednu pjesmu koju volim upakovao Zvonimir Skerl. Međutim, vrlo dobro znam istorijat svog učestvovanja u tom projektu. Sve se odvijalo 1998. godine, što sada zvuči beskrajno davno, ali opet, utisci i uspomene su u meni toliko živi, da na linearno proticanje vremena sve više gledam kao Hopi-Indijanci – to jest, uopšte ga ne zarezujem.

Elem, godinu dana ranije imao sam veliku sreću da učestvujem na dva džez seminara koje su vodili Vojin Draškoci i Vladana Marković. Tu sam, sem lepih iskustava na polju grupnog vokalnog muziciranja, stekao i lepa poznanstva. Godinu dana kasnije, Minja Nikolić, jedna od učesnica seminara, pozvala me je da sa njenom novoformiranom grupom učestvujem kao prateći vokal na Marininom albumu. Proveo sam dva nezaboravna dana u Beogradu. Snimalo se u nekom studiju u Savskoj ulici. I dan-danas kada prolazim kroz nju setim se tog susreta i snimanja. Razišli smo se uz želje da se opet vidimo, a pesmu sam čuo tek nekoliko godina kasnije.

Počinje pesma, ja prepoznajem ritam, sazvučje i atmosferu, slušam Marinin šaputavi glas nabijen šarmom i tihom, preživelom tugom koju donosi iskustvo, dakle tačno ono raspoloženje koje pesma nosi (“i sada dobro, dobro znam koliko smijem voljet’). Sav naoštren čekam da čujem naše glasove – i njih nema! Koji bedak, pomislim. Dešava se. Možda je neko u toku postprodukcije shvatio da ne zvučimo dobro, možda smo greškom izbrisani ili izostavljeni. Znam, dešavaju se takve stvari. I onda, o radosti – na minut pre kraja pesme upadamo i mi! Sačuvali su nas za kraj, što se savršeno uklopilo, napravilo fini, neočekivan kontrast celoj pesmi, i pritom potvrdilo jedno od osnovnih pravila estetike kojeg se svaka prava dama drži: nikada na sebe ne treba stavljati sav nakit, jer to onda stvara nepotrebnu zbrku. A Marina je još jednom dokazala da je prava dama.