Šesti juni, 2025. Danas je tačno tri godine od prve promocije mog prvog romana, i to je red pomenuti. Kada se prilikom kovanja samurajskog mača napravi dobar odnos čelika i ugljenika, onda budu zadovoljena dva osnovna kriterijuma – da taj komad metala bude istovremeno i čvrst i izdržljiv. U ovom slučaju, to je bila jedna divna kombinacija ljudi koje poznajem i sarađujem sa njima već više od četvrt veka, i onih koje sam imao prilike da upoznam samo
nekoliko meseci pre ovog događaja.

Roman mi je štampala Opštinska narodna biblioteka „Veljko Petrović“ iz Žablja. Glavni i odgovorni urednik, Milovan Mirkov i moderator Varja Nešić bili su prvi ljudi iz te ustanove koji su me primili na dogovor koji se pretvorio u kombinaciju srdačnog razgovora i sveobuhvatnog osmišljavanja svih onih detalja kojih se trebalo dotaći – od predstavljanja romana publici, do svih mogućih pitanja koje je trebalo postaviti autoru, kao i fine zakuske u foajeu, koja je, kao i roman, bila inspirisana grčkim podnebljem, to jest, u ovom slučaju grčkom kuhinjom. Kao što obično biva, ja sam od cele te zakuske stigao da nabodem samo tri maslinke, jer sam jurio cele večeri, jer smo se nameštali, probali, isprobavali, dogovarali i menjali dogovore u letu. Evo nas
konačno na bini gde sam konačno mogao da odahnem. Svi muzičari su moji prijatelji i kolege iz orkestra Srpskog narodnog pozorišta. Hvala im beskrajno na toj večeri (VEČERI, kratkosilazni akcenat, ne VEČERI sa kratkouzlaznim akcentom, od nje su mi ostale samo one tri maslinke!). I hvala mojim kolegama iz orkestra koji su došli da mi daju podršku u publici. Hvala i ovim divnim damama. Recenziju mi je pisala dr Jasmina Knežević, dama ispred koje na stolu stoji uspravljena moja knjiga, pa deluje kao aplikacija na njenoj bluzi, kao da se obukla u moj roman.

I to nije slučajno: toliko je savesno, celim srcem i umom zaronila u njega, da ja brižljivo čuvam onaj primerak koji sam joj dao na čitanje, sa njenim zabeleškama, komentarima, znacima uzvika, srcima, smajlijima, i upozorenjima gde sam preterao, šta je slabo napisano i šta bi valjalo izbaciti. Pored nje je Varja, dama koja se smeška sakrivena iza laptopa. Tek tada, kada sam iz prvog lica zaigrao tu video-igricu zvanu javni nastup i promocija knjige, znači dobar moderator i kolika je njegova uloga. Ona nije samo odličan moderator. Ona je bila neka vrsta prevodioca, uvodničara, strujnog alternatora, nekoga ko zapise i sećanja jednog umetnika, pomalo „izgubljenog u sećanju ali zato pronađenog u zaboravu“, uspeva u trenutku da približi i objasni publici, da mom delu pristupi iz naučnog ugla jednog književnika, ali da to uradi ležerno, stvarajući kod publike neku vrstu nostalgije prema predelima u koje još nisu ni
zalazili. Jednog trenutka me je pogledala i postavila pitanje oko kojeg se ništa pre promocije nismo dogovarali: – Petre, reci nam, šta za tebe predstavljaju… susreti? I tu se ja u momentu zbunim.

Šta su susreti? Je l’ može neko jednostavnije pitanje? Susreti su to, mislio sam, što sam ovog časa ovde sa vama, što gledam Jasminu koju poznajem tridesetak godina i tebe koju sam upoznao pre mesec dana, što vas gledam kako sjajno radite ovaj posao, što me pitate sve to što me pitate, što imam utisak da bez vaše pomoći ne bih o sopstvenoj knjizi ništa zanimljivo umeo da kažem, i vidim kako vas dve tu preda mnom postajete jedna drugoj dve nove prijateljice, saradnice, drugarice, što ćete imati o toliko stvari da pričate, što bi sada, ovog časa sve ovo moglo da se pretvori u sjajan performans, gde bi bilo ko iz publike mogao da izađe na scenu, da otvori knjigu i proizvoljno pročita nešto iz nje, pa da onda razgovaramo o tome.

Susreti su to što se sala napunila svetom, a pre samo pola sata je bila potpuno prazna, što bih sve te ljude mogao da zamislim kako stoje okupljeni oko nas na platou kod one male crkvice u dnu ulice Ermu u Atini, gde smo najviše voleli da sviramo, prosto ih vidim kako sede na niskom kamenom zidiću oko nje. Ja ih lepo sve vidim tamo, a oni pojma nemaju o tome. A ako pročitaju moju knjigu, odmah će se osetiti kao da su i sami tamo bili, mislim, i prosto ih vidim
kako se tamo, na tom kamenom zidiću hlade lepezama i osvežavaju kiselom vodom, i kako im je vrućina, ali im ipak ne pada na pamet da odu, već stoje i slušaju nas pažljivo. I onda, od svega toga, ja sam, potpuno zbunjen, izgovorio u mikrofon jedno: – Errrrrrrrrr….!???… Svako R, svaki trenutak duže koliko je to R trajalo, opterećivalo me je sve više obavezom da konačno i kažem nešto suvislo. Držao sam svoju knjigu u rukama, i ona mi je sva bila nekako tuđa, kao da u njoj ničeg meni poznatog nema, kao ciglica od papira, kao komad drveta od kojeg tek treba da se napravi papir. I onda, kao da mi je majka u deliću sekunde visoko iznad glave odškrinula nebo i šapnula mi reč po reč šta tačno treba da kažem, i šta je to što će biti istovremeno i najjednostavnije i najistinitije. Samo sam se u momentu umirio i lagano progovorio: – Paaaa…
ja sam… napisao… ROMAN… zato da ne bih morao da odgovaram na takva pitanja! – Samo sam shvatio da su svi odgovori već ovde, da je sve već rečeno i napisano. Svi smo se nasmejali, a ja sam iskoristio trenutak da pročitam jedan pasus i tako najavim pesmu koju ćemo izvesti, koju sam osmišljao jedne od poslednjih večeri u Atini, hodajući uličicama Plake i sedeći na Areopagosu, čuvenoj steni ispod Akropolja, na kojoj su se Atinjani okupljali da diskutuju, na mestu gde Demis Rusos peva pesmu My Friend The Wind, i gde sam se i ja okupio oko samoga sebe te večeri, dok sam je pisao.

„Vetar će se igrati ženskim bluzama i suknjama ispred one prodavnice u ulici Adrianou iz koje se stalno čuje Ave Maria, od Šarla Gunoa. Onaj čika će sedeti u dubini tišine svoje radnje. Kornjača iz parka će i dalje bojažljivo posmatrati turiste, kao da se pita – hoće li sad i ovaj debil morati da me uzme i napiše mi nešto na oklopu? – a mene više neće biti ovde. Uzimam svoj novi flomaster i počinjem na glatkom kamenu da zapisujem pesmu čiju ideju, stihove, rime i kostur melodije već nedeljama čujem u glavi, a upravo sam sada shvatio da najlepše zvuči u ritmu devet osmina, kroz koji samo provejava onih osam taktova teme iz filma Ponoćne uspomene. Tekst je na srpskom, ali ga ispisujem grčkim alfabetom, kako znam i umem. Biće dakle potrebno znanje oba jezika da bi se reči dešifrovale. Ne umem tačno da kažem zašto to radim. Valjda ne umem da na lepši i prisniji način izjavim ljubav ovom mestu, istovremeno se opraštajući od njega.“

Ponoćna uspomena

Evo ga Areopagos, Atina pod kamenom tim,
iskopan prastari grad, i Kula vetrova tu je pred njim.
Mnoge mu stope već topile kamen, i Apostol hod’o je tud,
a priča o Neznanom Bogu odavde tad čula se svud.

A dole, neki momak svira u gong,
to prenosi video-bim,
i duše koje lete kroz dim
ove noći ko da pevaju s njim.
I svako kome ovo bio je dom
ove noći ko da peva o tom
da ljubav, nada i vera sad žive u kamenu,
Atlant čuva nam nebo na ramenu,
svaku bitku i stih
ovih vekova svih.

Nemam početak ni kraj, vidim nebo i Vaseljenu svu,
neko će reći „ma daj!“ – a ja, dok sam živ, biću i tu.
Ipak, sačuvaću, znaj, uspomene ove ponoćne zvuk,
kamen je skriveni raj, ja dok sam živ biću i tu.

A sada bih želeo da vam predstavim i svoje prijatelje i kolege.

Rudolf Balaž, klarinetista. Ako ste ljubitelji klasične muzike, simfonijske ili operske, ako ste poslednjih decenija posećivali predstave Srpskog narodnog pozorišta, sigurno ste slušali i njegove divne deonice. Sve one momente za koje čak i ja, koji sedim u orkestru, ako ga ne gledam tog trenutka dok svira, imam utisak da se samo tako odnekud materijali zuju iz sveta ideja, pa nam se na trenutak pojave u čulnom obliku. Čovek bez koga nijedno slovo ovog romana nikada ne bi bilo napisano, jer me je upravo on svojevremeno pozvao da mu se pridružim na putovanju u Atinu. Imali smo tamo i jedan kritičan delić sekunde, bez kojeg teško da i može da se zamisli tako dugačka i svestrana saradnja. Zato sam prvi primerak knjigepoklonio upravo njemu. I zato mi je posebno drago što je upravo on odvojio vreme i trud da svira na mojoj prvoj promociji. Baš pre neki dan razgovaram sa tetka-Mirom, jednom našom starom porodičnom prijateljicom, koja me je pitala: – Kako si ti to tako uopšte pristao da ideš na takav put, niti si poznavao čoveka, niti si znao šta te tamo sve čeka? Pa kažem, pogledajte taj osmeh! Kada se završetak pozorišne sezone poklopi sa dolaskom leta, kad vam, od svih ideja za letovanje padne na pamet samo ono da nemate para ni za jednu od njih, a onda vas iznenada u hodniku posle probe sačeka kolega i pita vas da li biste pošli sa njim na dva meseca u Atinu da svirate klasičnu muziku na ulici – tu onda nema šta da se razmišlja. Tu se odmah grabe note, i odlazi se kod njega na vežbanje i spremanje repertoara.

Saša Milosavljević, bas-klarinet. Ja ne poznajem čoveka koji može više, duže i sugestivnije da priča nego on. Dok priča, on šakama, prstima, rukama i nogama ispisuje znakove interpunkcije, da sagovornik ne bi slučajno ostao uskraćen za nešto. Onog momenta kad mu se usne, samo naizgled, sputaju usnikom klarineta, a gestikulacija svede na tipkanje prstima po klapnama – on svoje besedničke talente u deliću sekunde samo konvertuje u instrumentalni režim rada, i nastavi da govori kroz svoj instrument. Sećam se kad sam jednom prilikom, mom petogodišnjem bratancu puštao snimke Bobija Mekferina, pa on mali oduševljeno zaključio: -Strika! Pa ovaj čika… PEVA… kao da SVIRA! E pa, Sale svira, kao da priča.

Bogdan Jovanović, violončelo. Eto, ja stvarno ne znam. Nekad je dovoljan samo jedan pogled. Razmišljao sam, pošto je onih dana, u našem grčkom triju, pored violine i klarineta bilo i jedno violončelo, želeo sam i taj instrument da uvrstim u aranžmane pesama koje ćemo izvesti. Samo smo se posle neke orkestarske probe sreli u hodniku, on mi se u deliću sekunde osmehnuo u prolazu, a ja sam ga zaustavio i pitao hoće li da svira sa mnom na promociji knjige. Naravno da hoće, rekao je oduševljeno, iako smo se znali samo sa proba, iako još nijedan ton njegove deonice nisam bio zapisao. On hoće, a o svemu ćemo se naknadno dogovoriti. Ono što sam mu napisao, već na prvoj probi je odsvirao tako dobro, da tog trenutka nisam bio siguran – da li on to nešto jako lepo improvizuje, ili sam ja to stvarno tako dobro napisao? Jesam!

Atila Čibri, kontrabas. Prošle nedelje, u novosadskoj Sinagogi spremamo gala-koncert za kraj sezone. Za vreme pauze seli smo oko klavira, Roksa hornista, Sergej violinista i ja. Zasvirali smo Black Orpheus, onako, spontano. Ide sve to lepo, ali nešto fali. I onda nam se Atila priključi, onako, iz suprotnog ugla sale, tamo gde stoje kontrabasi. I u deliću sekunde sve dođe na svoje. Tako smo ostavili mali zalog da nas čeka na tom mestu, kad jednom mi budemo pravili koncert u Sinagogi. Ako je džez muziciranje jedna lepa, improvizovana brvnara u planini, onda je Atilin kontrabas stub nosač, ili kamin. Da, postoji i drveni kamin. I ne, nije samo za jednokratnu upotrebu! Atila nije samo odličan muzičar, on je i sjajna, inspirativna ličnost, čovek koji jednim gestom, jednom rečju, jednim tonom uspeva da ohrabri ljude sa kojima svira, da što lepršavije razmotaju svoje ideje. Od svih saveta koje čovek može da mu da prilikom pravljenja aranžmana, najbolje je samo odsvirati mu svoju ideju, i onda ga pustiti da se sam snalazi sa njom. Verujte mi, snaći će se!

Zoltan Vegše, udaraljke. Čovek čiji će lik tek krasiti stranice mog drugog romana. Ili, što bi Branka Katić u „Anđelima“ rekla – Eheeej! Nikola je u drugom tomu! On to u ovom trenutku još ne zna, ali verovatno naslućuje, pa je u poslednje vreme počeo previše lepo da se ponaša i da pazi šta priča. No, na sreću čitalaca, sad je već kasno. He’s not gonna talk his way out! Dvadeset i sedam godina kako smo se upoznali na jednoj odličnoj svirci na kojoj je svirao bubnjeve. Zajednička muziciranja na džez seminarima, koncertima, operskim predstavama, manjim i većim nastupima, pa druženja, putovanja, razgovori i kukanja jedno drugom na ramenu. Ovih dana upravo spremamo jedan koncert u dobrotvorne svrhe i pokušavamo da na brzinu skrpimo neki repertoar. On će da peva Stingovu pesmu ’’Its Probably Me’’. Odlično nam ide, samo me je zamolio da mu prevedem tekst. Ja počnem: Kad ti je stomak prazan, i kad je
glad tako stvarna, kad si suviše ponosan da bi prosio, i suviše glup da bi krao, kad uzalud tražiš po gradu svog jedinog prijatelja i ne vidiš nigde nikoga, teško je to reći, mrzim što to moram da kažem – al’ to sam verovatno ja! I onda na trenutak, u deliću sekunde, shvatim da pesma u priličnoj meri govori o našem prijateljstvu.